Kako sam počeo da igram solo igre

U nekim mojim prethodnim tekstovima ste možda primetili da generalno nikada nisam bio veliki ljubitelj solo igranja. U suštini, smatrao sam da je uvek lakše sesti i igrati se za kompom nego se mučiti sa postavljanjem društvene igre, igranjem dotične, a onda još i skupljati sve to, a da nemate nikoga da podelite utiske posle odigrane partije.

Prva igra koja je imala mogućnost solo igranja u mojoj kolekciji je bila Agrikola. Agrikola je bila i ostala jedna od mojih omiljenih igara, ali mislim da je nikada nisam ni probao sedeći sam za stolom. I tako su godine prolazile, popularnost hobija je rasla, a samim tim i sve veći broj ljudi je shvatao da je jedini način da pored svakodnevnih obaveza uguraju i malo igranja u taj raspored bio da počnu solo da igraju društvene igre. Što zvuči mnogo manje ironično na engleskom, ali držimo se terminologije koja nam je poznata. 🙂

Poslednjih godinu i po dana smo Jecka i ja počeli mnogo redovnije da sedamo za sto uz igre, pa je dotadašnjih 10-20 partija godišnje postalo skoro pa jedna igra dnevno, a na zidu se pojavila prva 10×10 čelendž lista. Pored današnjih obaveza, aktiviranje jednog hobija je moralo da ubije drugi (video igre xD), pa je osim povremenih vazalnih obaveza prema Romejskom Vasilevsu u Crusader Kings-u 2, moje vreme pred ekranom osetno smanjeno.

I tako dođe dan kada je Jecka ponovo u stanju stalne potrebe za spavanjem, a ja imam potrebu za igranjem, pa razmišljam da li da ujedinjujem Irsku pod jednim plemenom ili da otvorim neku kutiju i pokušam to solo igranje.

The Castles of Burgundy: The Card Game ima Aaron-a, kvazi automu protv koje se borite tokom igre. Način na koji je implementirana solo varijanta je poprilično zanimljiv, ali sam već posle dve partije batalio, računajući da solo igranje, jednostavno, nije za mene! Circle the Wagons je bio sledeći eksperiment. Šačica karata, mali prostor i kratko vreme igranja, zvuče kao nešto što rešava sve moje pomenute probleme vezane za solo igranje. I stvarno mi je bilo zabavno nekoliko odigranih partija, ali već posle 2-3 dana, guza mi je ponovo grejala stolicu ispred malog ekrana…

A onda nam je policu ukrasila nova (stara) igra. Le Havre je po mnogima najbolja Rozenbergova igra sa neverovatno prostim osnovnim pravilima, ali sa ogromnom varijabilnošću koja se dobija kroz različite specijalne građevine koje izlaze tokom partije. Jecka nije bila očarana temom i generalno igrivošću, pa sam se ja odlučio da je isprobam u solo varijanti. Relativno kratko vreme postavljanja (oko 4 minuta) i sklapanja, prosta pravila, ne preterano duge partije (u solo varijanti), i skup neverovatno bitnih i uzbudljivih odluka! Le Havre je definitivno jedna od najelegantnijih i najboljih igara ikada napravljenih, koja tako fantastično funkcioniše kada ste i sami za stolom. Prva igra posle koje se osećam fantastično ispunjeno bez obzira da li sam pobedio ili izgubio (računajući po skali nađenoj na BGGu) i koju veoma često želim da igram!

No, ovo nije recenzija za Le Havre (možda drugom prilikom), već priča o tome zašto sam počeo da igram solo igre. A ta igra je definitivni odgovor na postavljeno pitanje.

Pored Le Havre-a, solo sam probao i A Feast for Odin koji se odlično prikazao, ali je potreban prostor na stolu neuporedivo veći, a vreme postavljanja i sklapanja nekoliko puta duže. U planu mi je da na sto ispred sebe stavim i Glass Road i Agrikolu, kako bih video i kako one funkcionišu!