Posle kraće pauze, prvi utisak o igri koju je dizajnirao Vital Laserda, portugalski dizajner poznat po veoma kompleksnim euroima. Kako bi uskoro trebalo da se pojavi i nova edicija ove igre koja donosi dosta poboljšanja, ovo je možda pravi (ili poslednji) trenutak da se osvrnemo na kratko mišljenje o njoj.
U svakom slučaju, CO2 nam je prvi izlet u svet Laserdinih igara, pa nismo znali šta tačno da očekujemo. Iza simpatično dizajnirane kutije se krije gomila komponenti koje nam odmah govore da je igra očigledno iz perioda pre Laserdine saradnje sa ilustratorom Ian O’Toole-om. Dok Lisabon, Galerista i novi Vinjos izgledaju prelepo na stolu, CO2 podseća na igru u kasnijim stadijumima razvoja; sve je to funkcionalno, ali ne izgleda lepo!
CO2 prati igrače koji su vlasnici kompanija za izgradnju zelenih, obnovljivih izvora energije. Sedamdesete godine dvadesetog veka donose ekstremno povećanje potrošnje struje, što kao posledicu ima zagađenje vazduha. Iz decenije u deceniju, to povećanje zahteva pravljenje novih elektrana, i ako neka oblast nije tu potrebu pokrila dobijanjem obnovljivog izvora, onda se pravi nova zagađujuća elektrana koja povećava ukupan nivo ugljen dioksida u vazduhu, koji dovodi pre svega do katastrofa u određenim oblastima, a na kraju i do potpunog uništenja planete.
Igrači moraju da rade zajedno kako bi održali nivo zagađenosti vazduha u granicama normale, ali i da se takmiče kako bi sakupili što veći broj poena i na kraju partije odneli pobedu. To će raditi predlaganjem projekata, njihovim sprovođenjem i na kraju pravljenjem samih elektrana. Za to vreme, moraju da koriste svoje naučnike koji će im donositi znanje iz više različitih tipova obnovljive energije, što im dalje donosi više novca iz decenije u deceniju.
Kao što bi to trebalo da je generalno slučaj sa Laserdinim igrama, CO2 je skup usko upregnutih mehanika kod kojih svaki maleni deo mora savršeno da funkcioniše kako bi sve imalo smisla. Najzabavniji deo igre je balans između kooperativnog i kompetitivnog ponašanja igrača, do kojeg mi nažalost nismo mnogo stigli, jer smo imali preterano sreće sa izvlačenjem “otrovnih” elektrana, pa nam preživljavanje planete ni u jednom trenutku nije bilo upitno! Pored toga, sistem predlaganja, sprovođenja i samog pravljenja elektrane je odlično osmišljen, i bez obzira koji igrač predloži i sprovede ideju, elektrana pripada samo onom koji ju je izgradio, a s obzirom da je samo jedna od tih osnovnih akcija dozvoljena po potezu, nije lako napraviti prave odluke!
No, i pored toga što smo prilično uživali u igri, nekoliko stvari je malo uticalo da krajnji utisak ne bude potpuno pozitivan. Tu je pre svega problem sa ilustracijama koje dovode do toga da igra izgleda kao prototip. Takođe bih više voleo da smo imali malo manje sreće sa izvlačenjem zagađujućih elektrana, što bi igru učinilo uzbudljivijom, a pojačalo bi i kooperativni element (i pored toga što ne volim kooperativne igre). I poslednji problem je vezan za to da je igra definitivno bolja u više od 2 igrača, jer su odluke bitnije i sa mnogo više težih posledica. Igra u dvoje daje previše akcija pojedinačnom igraču u okviru decenije, premalo dodatnih karata je u igri, premalo naučnika, itd.
Sve u svemu, CO2 završavamo sa uglavnom pozitivnim utiscima. Igra nije onoliko kompleksna koliko smo očekivali, ali definitivno zahteva dosta teških i zanimljivih odluka. Tema igre je dobro ispraćena kroz mehanike, i što je takođe bitno, veoma je originalna. Preporuka je igranje u više od 2 igrača i postavljanje početnih elektrana po jednom od sistema datih u knjizi pravila (mi smo imali osetno manje zagađenje od Easy varijante u pravilima).
Stroj Daske 