Pre 2 dana je bila godišnjica našeg prvog odlaska u Astal. Tog dana smo sa Damjanom igrali Libertalia-u, Imhotep i Isle of Skye. Do danas u klubu smo probali ogroman broj novih igara, proveli popriličan broj sati uživajući uz igranje i druženje.
Nažalost, na dan godišnjce smo samo na kratko svratili, ali smo još dva dana pre toga na istom mestu igrali Glass Road i Copycat. Glass Road nam je, najverovatnije, poslednja stavka ovogodišnjeg 10×10 izazova, pa će dobiti ozbiljniju recenziju posle još nekoliko odigranih partija.
Copycat
Fremde Federn. Ako ste upoznati sa opusom gospodina Friedmann-a Friese-a, poznato vam je i da čovek insistira da mu se sve igre zovu na F, još bolje ako imaju dve reči koje obe počinju na F. Naravno, često se te Nemačke fraze i reči izgube u prevodu, pa kao igru dobijemo Copycat, ali kako ne-nemački fanovi ekscentričnog, zelenokosog gospodina ne bi bilo razočarani, na kutiji je upravo njegov protret u Obaminom Hope stilu.
Da, Copycat je igra o političkoj kampanji. Mešavina deckbuilding i worker placement mehanika, igra ima ogromnu tablu sa fantastičnim ilustracijama, gomilu karata i simpatične drvene komponente kao radnike i markere za poene.
Na početku svake runde, igrač bira jednu kartu koja će brojem odrediti inicijativu, odnosno kada koji igrač igra u potezu. Jače karte imaju jače brojeve, ali gubite njihovu specijalnu sposobnost. Tokom poteza, igrači naizmenično biraju akcije (kojih ima nekoliko predefinisanih, nekoliko vezanih za broj igrača i plus još one koje se otvaraju iz poteza u potez, sve u svemu, veoma slično načinu na koji radi Agrikola) i odigravaju karte koje im pomažu da odigraju više akcija, kupe nove karte, skupljaju pobedonosne poene, itd.
Igra se završava kada neki igrač dođe do 95 poena ili prođe 11 rundi. Naravno, igrač sa najvećim brojem poena je pobednik.
Način određivanja inicijative je odličan i jedan je od najboljih delova igre. Odluka da li želite da igrate prvi (što je u workerplacement igrama uvek ogroman plus) ili da zadržite dobre karte je uvek teška, a uz dozu blefiranja i veoma uzbudljiva.
Samo odigravanje akcija i karata je malčice konfuzno, mada mislim da je ovo više vezano za to što nam je to prva partija i da se daljim igranjem ovaj problem izgubi. Osim toga, igra je solidna na ovom polju, zahteva od igrača zanimljive odluke, a miks ove dve, naizgled nespojive, mehanike radi odlično.
Najveći problem igre je, najverovatnije ponovna igrivost. Sve karte, uključujući i one za špil i one koje predstavljaju akcije, su varijacija nekoliko identičnih karata sa različitim nivoima snage. Na kartama nećete videti nikakve uzbudljive akcije, niti nešto što će mnogo promeniti strategiju igrača, pa je igra, manje-više uvek ista (razlika kada tačno šta izlazi nije od presudnog značaja).
Sve u svemu, okej igra za povremeno igranje.
Za kraj…
U narednih godinu dana nas očekuju mnogo veće obaveze na privatnom planu. Naredni meseci će sigurno doneti još popriličan broj poseta Astalu, a onda, nadamo se, kratkotrajno zatišje, pre nego što se vratimo još moćniji i brojniji! 🙂
Stroj Daske 